Ok. Malo sam se smirila. Ali samo malo. I daću sve od sebe da u toku kucanja ove izjave budem zdravorazumna, mada sam potuno svesna da previše tražim od sebe, i potrudiću se da budem kratka, koliko god je to moguće.

Poslednjih par dana digla sam dževu oko mog deteta i njegove škole. Ko nije ispratio eskalaciju višegodišnje situacije, može da vidi moj besan ali iskren i koliko-toliko promišljen javno postavljeni Facebook status, a potom i članak koji je na svom blogu postavio moj sin, svojom željom i uz moju saglasnost, hotevši da ispriča svoju priču.

Za početak… kao roditelj sam za ovih dvanaest sitnih i ogromnih godina naučila samo dve stvari: 1) Da nikad ništa neću uraditi baš kako treba i pravilno i 2) Da naša deca daleko više znaju o sebi, svojim životima i formiranju svoje ličnosti od nas. Iz toga sam formirala neku svoju sumanutu i sigurno nepravilnu roditeljsku školu u kojoj se trudim da obraćam pažnju na detalje, da snimam njegove žele i potrebe i da ga u njima podržim najbolje što umem, mogu i znam. A ni on nije anđeo, nikako. Nije savršen, daleko od. Jedino što za njega mogu sa sigurnošću da kažem jeste da je bolji čovek od mene i od većine koje sam upoznala. A to poštujem. I ne znam na koju foru ispada takav pored mene blesave.

Za eskalaciju priče, dakle, znamo. Molim da obratite pažnju da sam rekla eskalacija, a ne kulminacija jer verujem da kulminacija tek ide. ‘Ajmo sad unazad, hronološki:

5. razred – Vuk (sada je u 6. razredu) je već u taj 5. razred krenuo malo nesigurno, pribojavajući se da će se neke stvari od ranije ponavljati i da se on neće uklopiti, mada je druželjubivo dete i to na posebno iznenađujući način s obzirom na to da je jedinče razvedenih roditelja Da, ima i tu problema na kojima radimo, do razvoda je došlo još davno kad je on bio u obdaništu, a zvaničan razvod je pao baš kad je kretao u 1. razred, no sve to nema veze sa ovom pričom. Štaviše ova priča nije toliko ni o Vuku nego o njegovom i njihovom (dečijem) svetu danas.  Elem, u 5. razredu su prethodna odeljenja rasuli i pomešali u 4 nova odeljenja, te smo se nadali promeni na bolje. Bilo je gore. Ne tako strašno u početku. Ćuške, sitno zezanje, isto ono od prošlih godina. No big deal, pomislismo mi. Deca k’o deca. Kad ono to pređe u malo jače, pa i malo češće. U prvom polugodištu već opada pažnja i ocene (a verovatno i zbog laganog ulaženja puberteta u naše živote, da se ne lažemo i ne vadimo na celu ovu priču). Problem, a posebno sa jednim dečakom u odeljenju, postaje sve češći i jači. Nije više bezazleno, a nije ni “strašno”.

Drugo polugodište, počinje razredni da poziva na razgovore baš o tome – Vuk i njegov problem sa tim dečakom, odnosno dečak čika, gura, cima, udara, ometa i tako tome slično. A u čemu je onda problem sa Vukom? Pa Vuk još onda i viče na njega i jednom mu je vratio udarac. Da li Vuk to inače radi? Ne. Pa u čemu je onda problem sa Vukom? Pa drugi dečak je problem, te ga razredni pozove. Tog drugog dečaka, da ja, bez prisustva roditelja tog dečaka, razgovaram sa oba dečaka. Bilo mi je krajnje neprijatno da tuđem detetu držim lekciju. Pa nisam. Meni su deca drugari. Ja se sećam vrlo dobro kako je imati 10-11-12, pa i 6 i 16 godina. Pa sam nabacila osmeh na lice i zamolila obojicu da prestanu da nas “smaraju” (nasmejali su se obojica) i da počnu lepo da se druže ili da se izbegavaju. “Ili frenduj ili blokiraj i ignoriši.” Opet su se nasmešili i savršeno razumeli šta sam rekla. I par nedelja, pa i mesec je bilo sve ok. A onda Jovo nanovo sve i svakim danom sve češće. Bitan detalj: taj dečak inače ima drugih problema o kojima nećemo ovde i sad, jer je to njegova lična stvar koju i Vuk i ja razumemo, pa pravi probleme i na druge načine i drugima, ne samo Vuku.

Uspeh na kraju 5. razreda – vrlo dobar (jedva) i uključuje se kratko u Arhimed, po pozivu, od kojeg posle odustaje. Ide na karate i lagano odustaje od sportova, pa i od tog, mada ga pozivaju u naprednu grupu za ples u Plesnom klubu Vračar, gde se on pojavljuje na prvom času – sam, niko drugi nije došao i ne dolazi im se, trener plesa ne uspeva uskoro da skupi tu grupu, Vuk diže ruke. U 6., kao što ste čuli i čitali, sve gore. Sa tim detetom odlazi kod psihologa na razgovore više puta, a posle svega mi psiholog kaže da je Vuk izuzetno zrelo dete za svoje godine i da razume drugog dečaka, ali situacija se nastavlja i rešenja nema. Pri tom poslednjem razgovoru pre neki dan u školi sa direktorom, razrednim, psihologom i još jednim nastavnikom, na naše pitanje kako rešiti poslednju situaciju (o kojoj je Vuk pisao i na koju je meni pukao film) i tu konstantnu situaciju sa tim dečakom odgovor je – ove iz poslednjeg incidenta prozvati i njihove roditelje (dakle, mi roditelji ćemo da rešavamo, ne škola… to sam mogla i ja, btw, da ljudski pozovem ljude na kafu), a za ovaj konstantan problem odgovor glasi “ne znamo”. A videćete na kraju teksta i zašto.

4. razred – Da ne pomislite da je bio nešto strašan taj 4. razred (bar tad nismo mislili da je strašno) ali jedva smo čekali da ga završimo. Nije toliko šikaniran koliko nije prihvaćen i ok. A nije toliko ni problem bio u neprihvaćenosti od strane većine (imao je i par drugara koji su bili uz njega) koliko u neprihvatanju te neprihvaćenosti od strane drugih. Zbunjeni ste? I ja sam bila. Nekima u školi, pa i njegovo učeteljici je bilo “zabrinjavajuće” to što je on nešto malo (ja bih rekla i veoma malo, no drugi neka sude) drugačiji od drugih dečaka. Pored svega što je uobičajeno svima, na primer, Vuk je u 1. ili 2. osnovne nosio roze svesku u školu jer je imala male Nemačke ovčare na koricama, a njegov otac ima Nemačku ovčarku i on ih prost voli. Problem je verovatno u tome što mu ja nikad nisam rekla da je roze boja za devojčice, a plava za dečake. Mea culpa, očito.

Dakle, učiteljica je i pre 4. razreda mene i Vukovog oca pozivala na razgovore, pa i Vukovo tetku, da nam kaže kako Vuk neće da igra fudbal sa drugim dečacima, ne ponaša se kao oni (većina, prim. aut.), feminiziran je i tako dalje. Njen savet: da bi Vuk mogao malo više da bude frajer. Uzgred, istina je – Vuk jeste vrlo blago isfeminiziran. To mu je u genima, nego da ne kačim sad slike nekoliko mojih hetero burazera koje ja nazivam začetnicima metroseksualizma, verujem da razumete. Dakle, mogao bi da bude malo veći frajer i da se uklopi. To je savet koji smo dobili. A ja sam mogla samo da primetim već tada da njegovo neuklapanje, jer je imao svojih par drugara, uopšte nije njemu bio toliki problem koliko i drugima. Ne verujem ni da bi primetio da se “ne uklapa” da mu to nije jasno naglašeno. Uspeh na kraju 4. razreda – vrlo dobar. Ide na karate, sportski ples i trčanje po Šumicama sa mamom bar par puta nedeljno.

3. razred – Nešto blaži od 4. razreda ali je ovde počelo da se nazire sve to i sad mi je žao što nisam odmah odreagovala kao neki roditelji koji brane svoju “drugačiju” decu. Ja bila ubeđena da su sva deca drugačija i ista i da će im škola pružiti svima do jednog bar tu opštu kulturu da razumeju da je to ono što nas sve i ovaj svet čini zanimljivim. Sve dok te naše razlike ne ugrožavaju druge, naravno, i dok ih drugima ne namećemo. Ja bar tako učila dete. Opet mea culpa i silly me. Uspeh na kraju 3. razreda – odličan (al’ zamalo). Ide na tenis, sportski ples i aikido.

2. razred – Što se nas tiče, sve normalno. No, pitajte i druge u njegovoj školi, jer mi očito često grešimo. Uspeh na kraju 4. razreda – odličan.

1. razred – Vuku je prvog dana 1. razreda, u dvorištu škole objašnjeno sledeće -

Ja: “Znaš zašto se ide u osnovnu školu?”

Vuk: “Ne.”

Moja majka (pa da li ste sanjali da nas nije pratila i nije se umešala?): “Da učiš, da budeš pametan, da…”

Ja: “Ne. Greška u koracima, Vratite se tri polja unazad.” Gleda me majka mi moja zabezeknuto u mene, pa se ja okrenem i kažem Vuku: “Sine, osnovna škola služi za zezanje, za druženje, za smeh, za igru i za formiranje snova, onih najvećih i najboljih i nemoj neko da te je ubedio da je za učenje, smaranje, brige o ocenama i prepirke. Zapamti to i naučićeš sve što ti treba usput. Jasno?” A Vuk snažno klima glavom potvrdno.

Ok. Dogovoreno, dakle. Uspeh na kraju 1. razreda – odličan. Ide na tenis i sportski ples.

Epilog ili predgovor (kako vam volja)

Ne znam koliko poznajete nove zakone i propise vezane za školstvo u Srbiji. Ja sam ih poslednjih godina nešto bolje upoznala. Smanjenje ocene iz vladanja, ukor, izbacivanje iz škole – nijedna od ovih pedagoških kazni više ne može biti izrečena, odnosno primenjena, bez saglasnosti roditelja deteta koje škola ili razredni starešina nameravaju da kazne. Više prijava nasilja i/ili manji celokupan uspeh đaka škole = manje pružanja resursa toj školi od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije. Moja skromna ali realna pretpostavka je da upravo zbog toga nastavnici i direktori pojedinih škola, ne nužno Vukove, to ćemo tek videti, poturaju slučajeve pod tepih dok mogu. Dok ne nalete polomljene kosti, glave i krivični postupci oštećenih roditelja i đaka. Kada se prijavi Inspekciji pomenutog Ministarstva, nekad se reši, a iz većine priča čujem (a trenutno i proveravam) da Inspekcija izađe, pogleda zapisnik i situaciju, prijava/postupak ok, roditelji nisu saglasni i zdravo – to je to, postupak završen. E, sad, da ne bude da su nastavnici za sve krivi. Pored toga što moraju da pitaju roditelje đaka koji krše osnovna školska pravila (koja stoje kao ukras na zidu, opet po mom skromnom mišljenju), po novim zakonima i/ili propisima – nastavnici i profesori ne smeju ni da podignu ton na decu, a nekmoli da ih kazne.

Jeste opet i vi zbunjeni kao i ja? Ko ovde vodi paradu i koji Evgenije je ove zakone i propise sastavio koji i roditelje i decu i nastavnike vrte u krug? Ne mogu a da se ne prisetim nekih naših narodnih pesama, a posebno Uroša i Mrnjavčevića. Ljudi, da se ne lažemo – ovo je suludo. Niko više ne sme da podvikne deteu, a deca smeju i nama i nastavnicima, dok ne shvataju da je to loše po njih i ne mogu da shvate – jer su deca.

Sad smo došli na to zašto sam digla buku – jer nešto mora da se menja. Moj Vuk nije izuzetak pa ga “deca diraju”. Ne, on je samo jedan od abnormalnog mnoštva primera. I ne upoređujte ovo sa nekim mojim, vašim ili našim vremenom odrastanja, ovo nije to. Ovo nisu ćuške, čistke i ferke. Nema više ferki. Nema više jedan-na-jednog ili razred-na-razred u toliko i toliko sati u tom i tom parkiću pa na crtu i ništa ne pričamo razrednom i matorcima jer će da nas kazne, a mi ćemo ovo sami da rešimo jer se gradimo. Iskreno, a možda i tu grešim, ja sam kroz to prošla i smatram da je zdravo. Pa osmeh mi je ozario lice kad sam napisala ovu rečenicu o ferkama i setila se dobrih starih vremena. Ali to nije to. To je danas sve na sitno i zlobno, sve trojica ili petorica na jednog i sve se vrti u krug, svako svakoga na neki način napada. Vrtlog bez igde jasne crte, ferke, pravila ili poštovanja. Kaže mi psiholog u Vukovoj školi da ni mlađi razredi ne poštuju više osmake. Ej! Osmake. Pa mi smo u osmake gledali kao u Apostole. Bili su “naši” a opet jači i imali veze kod matoraca. Toga više nema. Jer nam je svima, pa i deci i osmacima, država oduzela vlast. Demokratija radi, brale, pod parolom: “Snađi se”.

Ko je nadležan?

I znam da će mnogi od vas reći da su roditelji te dece nasilnika krivi. I jesu i nisu. Neki prosto ne znaju kako, neki nemaju sredstva ili ne poznaju sistem, neki nemaju nikakvu pomoć u uzgoju deteta. A svi roditelji greše. Decu šaljemo u školu što zbog toga što zakon tako nalaže, što zbog toga jer im želimo bolje i veće u životu nego što mi imamo. I to važi za veliku većinu. I kad ih pošaljemo u školu očekujemo da nauče nešto lepo, nešto što će im pomoći u tim ciljevima. Očekujemo i da budu bezbedni. Ne da budu savršeni anđelčići i sve pod konac, ali da se ne pitamo pet ili dvadeset puta dnevno dok smo na poslu da li će se vratiti kući u jednom komadu ili će biti nešto na šta i ne želimo da pomislimo. I želimo da se raduju tom školskom dvorištu kao mi nekad ako se već ne raduju časovima. Neki će reći da roditelji očekuju da škola bude vaspitna, a ne obrazovna institucija. Ne, daleko od. I baš zato nemojte pokušavati da prevaspitate moje dete da se “uklopi”. Ono što očekujemo od te obrazovne institucije jeste da našu decu naučite ono što spada pod opšte obrazovanje. A to uključuje toleranciju, poznavanje i prihvatanje razlika, verbalizaciju misli i emocija, poznavanje sveta, drugačijih kultura, nešto književnsoti, istorije, matematike, nauke i tako tome slično. Očekujemo da ih naučite šta je ferka, u svakoj oblasti društva i života. Od Vlade Republike Srbije očekujemo da školama omogući to i vrati im alatke kojima to mogu da sprovedu, bez kažnjavanja škola i nastavnika što rade taj posao valjano ili milovanaj onih koji vam podilaze i ne poštuju svoju profesiju.

Pored toga što bivši suprug i ja, a i Vuk, preduzimamo osnovne zakonske mere da rešimo Vukovu pojedinačnu situaciju, Vuk, ja i još neki roditelji i sjajni ljudi koji su se javili u poslednjih par dana, pokrećemo akciju koja će propagirati pa i ponuditi rešenja za konkretne i jasne reforme u sistemu koji očito ne funkcioniše, kao i edukaciju na ovu temu za roditelje i decu, koja očito fali u školama. Obavestićemo javnost i medije o tome u najkraćem mogućem roku.

U međuvremenu, želim svoj našoj deci srećnu Novu godinu i praznike (raaaaspuuuust! ), a roditeljima da im istu obezbede kako umeju i znaju.

Hvala na slušanju, praćenju i pažnji. Molim da komentarišete i diskutujete, te i da mi oprostite što ja neću u skorije vreme ovde komentarisati iz prostog razloga jerbo zbog toga što sam umorna od razgovora i radija da pređem na dela.

Da li se sad bolje razumemo?

Moja današnja poseta Upravi za strance u policijskoj stanici u Savskoj 35 u Beogradu se jedino može opisati kao crkveni obred. Ja ih nešto pitam, oni se krste. Oni odgovore, ja se krstim. Jedino što ovaj obred razlikuje od verskih jeste što prosvetljenja nije bilo.

Prećiću odmah na priču, što jeste sasvim neobično za mene, ali smatram da smo svi na Balaknu sasvim dovoljno Sisali Vesla da vam dodatna objašnjenja ne trebaju.

Epizoda prva

Ulazim u jednu od kancelarija u Upravi za strance na kojoj piše “Dežurna služba”.
Ja: Recite mi, molim vas, kako ide procedura za dozvolu za rad ili kako već to zovete za strance koji ovde, recimo, nastupaju, odnosno drže koncert ili igraju predstavu?
Oni: Vi mislite na boravak, ta procedura ide tako što… (ulazi u objašnjavanje procedure za koju ti izgleda treba da provedeš bar 6 meseci u Srbiji, i to baš u dotičnoj Upravi, da bi uopšte pokrenuo)…

Ja: Ne mislim. Oprostite, možda nisam bila jasna – mislim na to kada neko, pevač, muzičar i slično, dolazi u Srbiju da održi koncert.

Oni: o_O

Ja: Jedan koncert ili nastup, nazovite kako hoćete. Na dva do tri dana…

Oni: Mislite ovi strance što dolaze, odsviraju koncert pa odu?

Ja: Da. (čekam…)

Oni: …

Ja: (čekam i gledam ih…)

Oni: Pa… to se ne radi….

Ja: Ne postoji procedura za to ili…?

Oni: Pa… mislim… postoji. Ali to niko ništa ne podnosi pa se ništa i ne izdaje.

Ja: Molim?

Oni: (prevrne očima) Pa da, oni to ništa ne podnose.

Ja: A porez na ono što im se plaća za to i tako tome slično?

Oni: Pa ništa.

Ja: Pa onda fali u budžetu, pa se nama građanima diže da dotiramo pored toga što pplaćamo karte za te koncerte i PDV na iste?

Oni: … o_O …

Ja: U redu. Recimo da ova moja strankinja koja dolazi ima prilike i pristane da nastupa ovde. Mi bismo da to bude pravno čisto i da se reguliše sve na vreme. Dakle, kakava je procedura za to?

Oni: A, tu proceduru bismo morali da pogledamo.

Pošto sam u dotičnu prostoriju ušla da bih uzela propusnicu da odem gore na sprat u drugu kancelariju da dam nekakve potvrde i slično povodom pozivnice, odnosno garantnog pisma koje sam poslala svojoj gošći iz inostranstva, izađoh iz dotične prostorije uz jedno promumljano “Hvala, prijatno”, dok sam se u sebi mislila “E, da mi je vašeg radnog mesta na mesec dana da s’odmorim k’o čovek”.

Epizoda druga:

Gore na spratu saznajem da mi fale neke potvrde (o mom trenutnom finansijskom stanju, šta mi dođe ta dotična i zbog čega dolazi, pa zašto ranije nije dolazila ako joj je otac Srbin i tako slične strašno vrlo važne stvari…), a saznajem i da garantno pismo koje sam joj poslala na engleskom (više iz kurtoazije da bi i gošća i svi invloved razumeli) puj-pike-nevaži jer nije na službenom jeziku države nam naše Gornjeg Srbistana (u Donjem Srbistanu je, razume se, službeni jezik Albanski). Pišem sastav na temu kako ću provesti zimski raspust, odnosno molbu da mi se dozvoli još jedan dan da im sve to dostavim. I potpisujem da ću im sutra doneti to. Ispisano ćirilicom, overeno u opštini ili sudu i sa srpskim grbom u pozlati ako treba, sa sve 4S – jer Samo Srbin Srbina Sapliće.

Epizoda treća:

Naravno ovde vam prikazujem samo glavne epizode, nekakav sinopsis smejurije delića naše državne uprave, da ne zalazimo u one presmešne detalje. Dakle, napustim tu drugu kancelariju, razmišljajući isključivo ćirilično da me neki čika pandur u zgradi ne na’vata da bogohuljim naše nam silno vasejensko Srpstvo i pozovem lift… i čekam… čekam… a on se diže daleko sporije od mog pritiska, pa rešim ja da ipak krenem stepenicama. Na stepenicama uredno umesto stepenika možete da brojite pikavce. U državnoj zgradi. Stignem ja do portirnice dole i naletim na jednu službenicu pa je ljubazno priupitam…

Ja: Oprostite, može jedno gluo pitanje?

Ona: (polu-nazalni šalterski ton, doduše uz osmeh) Recite.

Ja: Da li je u ovoj zgradi dozvoljeno pušenje?

Ona: (i ode osmeh, šalterski ton ostaje) Naravno da nije.

Ja: A može li onda jedno podpitanje?

Ona: Recite.

Ja: A zašto su vam onda hodnici i stepenište prepuni pikavaca?

Ona: o_O

Ja: O.O

Ona: (a vraća se onaj osmeh kanda malo, majku mu njegovu…) Err… ovaj… to je verovatno čistačici ostalo iza nje… jer ona… ovaj…

Ja: Ima rupu u kofi? U kanti za smeće? Unosi pikavce sa ulice pa joj se slučajno rasuli po zgradi? (Mislim se ali već odlazim. Bez onog “Fala” i “Prijatno” jerbo mi čistačica odnela usput i ono malo vaspitanja što sam imala kad sam ušla i rasula po stepeništu Uprave za strance koje očito baš i ne želimo da nam se vršljaju po uzvišenom Gornjem Srbistanu.)

Dakle, jesmo progutali čamac ovaj put?

Pre par godina, došlo je do situacije unutar moje porodice, koja je sastavljena od pretežno zaista dobrih ljudi ali svako sa svojim manama, da ih… pa… otpišem. Block and ignore. Danas smo u odličnim diplomatskim odnosima svi. Razlog? Bilo mi je više krajnje nelogično, da ne kažem nepravedno jer pravda je uvek subjektivna, da samo moje govno smrdi, a da moja braća i roditelji seru ljubičice. I rekla sam im da dok svačije govno ne zasmrdi jednako i svi priznamo da smo ljudi i samo to – neću ni da ih čujem. Neko je to prihvatio odmah, a neko neće nikad. Neka. Tako će i danas biti sa jednom drugom mojom tzv. zajednicom.

Svi ste vi, bre, jajare. Da, i ja. Jajara sam što i ja ćutim, a upravo ću vas zbog toga ovde kritikovati. Gori ste od francuskog dvora u 17. i 18. veku jer umesto orgijanja jebete jedni druge u zdrave mozgove i umesto veneričnih bolesti prenosite irelevantne tračeve koje vam nahrane ono malo ega što imate na milisekund, a onda ni vi od toga nemate ništa. Što se mene tiče – to ovde prestaje. Danas i odmah.

Svi znamo šta se priča. Svi znamo ko je šta radio, ko je koju konferenciju organizovao, ko je koji poslić odradio ili nije, ko je kojoj stranci nekad pripadao, kako je gde došao, sa kim se na kojem skupu zajednice kresnuo (i da li je seks bio dobar ili loš) i ovaj Internet sve to pamti, pa samim tim i zajednica. Svi znamo i svi znamo šta svi pričate. I šta sad, braćo i sestre moje džukačke? Kuda to vodi, šta od toga imao i zašto?

Već mesecima se mislim da nešto o ovome kažem, pa rešim da ipak ćutim. Jer na tom Internetu i unutar te online zajednice radim i zarađujem za život. I trebate mi. Tako mora. To ne znači da to treba da se dopadne ni vama, ni meni. Ali da smo u istom loncu i u istim govnima – jesmo. Nego vi kao da volite što ste u tom loncu govana. To mi, brale, nije jasno. Neko mi je nedavno rekao “Uspeh se jedino ovde ne oprašta…” pa “Ma oni samo misle na sebe i svoju promociju…” ali ipak ne bih mogla da se složim. Sve to što pričate, što izgleda mislite da ti o kojima pričate ne znaju, i sva ta vaša sitna, zlobna podmetanja i poturanja – ne služe nikome i ničemu, pa ni vama. I znam da niste baš toliko glupi da mislite da vam služe, a ni toliko pametni da skujete neku zlobu koja vam može poslužiti. Nego ste prosto neiskreni, prema sebi i drugima, zbunjeni, pa tako izigravate nešto što niste da bi sebi i svom svetu, u vašem neznanju, dali nekakvu definiciju koja će vam ublažiti strahove. E pa ne ide ni to tako. Jasno je valjda i vama da vam ne uspeva?

Već smo ustanvili da meni ova zajednica treba (a i vama, ako rešite da budete iskreni bar o tome). Nego zašto baš ova zajednica? Šta ću ja, bre, ovde s vama jajarama? Nisam ni patriota, nit’ moram ovde da visim. Imam gde da idem. Ali neću. Meni se ovde baš dopada i baš mislim da ovde ima najviše prostora za rast i moj razvoj. Verujem u onu staru da je bolje biti najveća riba u bari nego jedna od mnogih ribica u moru. A i mislim da su ljudi ovde ipak nešto kvalitetniji nego u drugim zemljama ovog nam sveta. Osim što ste jajare.

Neverovali ili da – ja ne volim da se svađam. Da, svakako volim dobru, vatrenu diskusiju. Štaviše to me pali, od toga živim. Ali ne i praznu svađu i prepirku. Nemam ništa od njih, pa ih isto toliko i vrednujem. Kao i one fore sa traženjem “krivca” u svakoj situaciji. Jeb’o ti krivca, radi s njim šta ti je volja, a meni daj rešenje za nastali problem. Dakle, kako neko ko ne voli da se svađa postane poznat kao lajavo i agresivno biće? E, pa čačkaj me i izađi mi na crtu pa će da vidiš uživo. Da vam dam mali savet u vezi mene koji je moja majka davala mojoj braći kad se kače sa mnom: “Ne diraj govno da ne smrdi!”. Jasno? Što ne znači da ne može neko da se ne slaže sa mnom. Naprotiv, ja baš volim kad se neko ne slaže sa mnom ali i kad taj neko može da argumentuje te svoje suprotne stavove. Još jedna mala tajna: pali me kad neko dokaže da nisam u pravu. Jbg, znam da sam pametna, jaka i vešta. #fact. Kad se pojavi neko pametniji, jači i veštiji od mene – e, taj me obara s nogu. Od te osobe želim da učim, da ćutim i slušam. A idiote i jajare koje se eksponiraju i foliraju volim da šikaniram malo ako imam vremena. Zabave radi, a i zato što to traže pa još i kapiram da sam dobra što ih tako opslužujem onim što traže.

Dakle, to nas dovodi do poente ovog Sisanja Vesala – sve ovo gore je zanovano na poštovanju ili manjku istog. Prema sebi, prema ovoj zajednici kojoj, hteli ne hteli, pripadamo, prema našim poslovima, gradovima, zemlji, regionu, svetu i životu uopšte. Ajd’ sad lepo da vam svima izraste setić muda pa da naučite šta je poštovanje – prvo sebe. Ono što pričate okolo daleko više govori o vama nego o drugima. Onda malo respecta za sve ostale. I ako mislite da nema razloga – nađite razloga da tog nekog poštujete. Ili ako ne možete onda me pratite u onome što ću upravo pokrenuti – block and ignore. Ne obraćamo se jedni drugima, ne viđamo se, ne idem po tweetupovima, promocijama, konferencijama i slično. I mirna Bosna.

Ne, neću bojkotovati društvene mreže, gasiti svoje profile ne bi li dobila malo ekstra pažnje i slično. To i ne mogu jer radim na istima. Nego svi do jednog idete na block and ignore dok za svakog pojedinačno ne budem videla razloga da to ne bude tako. Znam da neki od vas nisu krivi i ima vas koje mnogo volim – ali od sada uvodimo novo pravilo: krivi su svi. Ako jedan u zajednici usere ili lane, smatraću da ste svi to uradili. Jer ćutite u javnosti. Ne, nego ćutimo. Od sad ili svi pričamo sve ili na block and ignore pa svi ćutimo. Jebe mi se više da vas pojedinačno prozivam. Svi smo tu, u onim istim gore pomenutim govnima. I svi smo krivi.

A sad znam šta ide… dole će se pojaviti komentari koji će me hvaliti uz sve “svaka čast, Niki, jebala si im kevu” i bla, bla, bla, a s druge strane zvoniće telefoni da bi razni (a znamo i vi i ja ko ste) komenatrisali kako Niki, nedojebana i nadobudna raspuštenica koja misli da je mnogo jaka i da joj se može opet tamo nešto proziva jer izigrava facu i “eskperta” i folira se i opet bla, bla, bla. Ta nemojte, molim vas. Ajmo ovaj put obrnuto. Aj’ ovaj put sve to što zaista mislite da mi kažete ovde u komentarima, a ko ima neko lepo da mi kaže da me nazove na mobilni pa da odemo na kafu i družimo se. Kako vam to zvuči? Ajmo zlo i naopako, možda nam i upali nešto.

Btw, onima što će da ostave komenatr kakva sam ja lajava, isfolirana, kurveštija koja misli da je mnogo jaka… Ne mislim. Ja jesam jaka, jesam lajava,  svakako da nekad odglumim, pa nekad i odšmiram, ali nikad recimo orgazam jer seks ipak mnogo volim i to redovno. Recimo čak da dupe dajem za njega. Aj’ sad paljba po komenatrima.

Uz osmeh i ljubac vam svima želim sve najbolje, lep dan i laku noć.

Niki

Drugovi i drugarice sa Facebooka i Twittera, došlo vreme da Sisamo Vesla i to Državnih Organa. Skraćeno ćemo to nazvati Sisanje Organa, a mi koji smo ’77. godište i stariji se dobro sećamo kako se to radilo u bivšoj Jugi, pa možemo da podučavamo ove mlađe koji misle da znaju šta je to “demokratija”. Dok mnogi misle da reč demokratija potiče od grčkih reči demos (narod) i kratos (moć), ona ustvari svoje etimološko poreklo ima u srpskoj izreci “‘de mo’š, ti krati”. E, sad. “Kraćenje” može da podrazumeva kraćenje jezika, glasa, ušiju, organa i/ili drugih stvari. Sve zavisi šta onima na vlasti treba.

Noćas sam, drugari i drugarice, pristigla iz Sarajeva gde nisam bila, brat-bratu, nekih 20 godina. Raja sarajlijska vesela, gostoprimiva i raspoložena kao i uvek, mada ih ovi njihovi odozgore ono-za-ono odozdole. Jel’te-dabome, razumeli ste me kao što samo Balkanci mogu. Provela se ja u Sarajevu nešto jače od 24h uz manje restrikcije kad su u pitanju moderne aparature i telekomunikacije na koje sam naviknuta, al’ ne mari, pa pomislih u jednom trenutku kako je kod nas u Srbijici ipak nešto bolje. Daleko bilo da moja malenkost, NikoiNista, bude u pravu. Dočekalo me danas po povratku u Srbijicu nekoliko veselih vesti (“veselih” as in “za smejati se”, a ne “za radovati se”).

Prvo na tapetu, imamo članak pod naslovom Srbija lider uz mlade iz dijaspore o tome kako naši nam mladi treba da se vrate iz belog sveta, te da su im upravo ovde šanse najbolje da dostignu svoj i naš potencijal. U prevodu: zašto da završite fakultete po amerikama i onda radite tamo u lokalnom McDonaldsu, kad i mi imamo McDonalds pa možete to i ovde. Samo bolje. Jer smo mi naši. Pa je to bolje.” Dejan Nikolić iz Njuz.net-a je već dao svoju izjavu na jednoj stranici na Facebooku (zvaničnije ne mož’ bit, jel?) u želji da se odmah ogradi – da Njuz.net nije imao nikakve veze sa tim člankom i da se Njuzovci nikad ne bi tako sarkastično i surovo šalili sa narodom. Meni je ostala samo pomisao “Heh. Pa nisu svi budale da se vrate kao ja.” Mada nas ima, jbg, ima.

Taman me to malo prošlo, reših da prošetam gradom Beogradom sa moja omiljena dva čoveka, da odemo negde na ručak i usput taman da kupim cigarete. E, organ moj, će da nađeš otvorenu trafiku u centru Beograda u subotu popodne. Radni, vredni, nebeski Srbi beogradski su počeli da paze koliko rade i kad zatvaraju, pa gledaju sad da rade manje nego ikad i uopšte ne otvaraju ako je moguće. Videli Evropi sjajno ide sa tim zatvaranjem, bankrotom i neradom, pa hoće što pre u tu Evropu. Nabijem vas na Portugal i Grčku sve.

Ok, nađem ja cigarete kod nekog usamljenog gazde mini marketa koji bi ipak da radi i odemo na ručak. Gde smo čekali japansku brzu hranu, brat-japancu, skoro sat, a onda račun još pola čuke posle. Jbg, kad hoćeš japansku brzu hranu u Srbiji, umesto da lepo k’o čovek odem na devojački san kod leskovčana. Kažem vam, budala došla iz dijaspore pa ne zna da l’ da navije dupe il’ da počeše sat.

Preživeh i to, bez da me je mnogo potreslo. Ipak mi je bilo lepo. Stigoh kući napokon i sedoh za komp da sredim glupi smartphone na kojem mi je riknuo software između Bosne i Srbije (usr’o se jadan, šta je sve čuo o bosancima i srbima). Upalim računar, prikačim fontele i, dok čekam da se to dvoje dogovore, rešim malo da pootvaram linkove i pročitam šta ima novo. Prvo, pa muško. Naletim na članak u online izdanju Blica pod naslovom Police Checking Profiles on Twitter Because of Politicians. Pre samog idiJotizma celog pojma koji je prenet u članku, grammar Nazi u meni nije mogao a da ne primeti da vodeći dnevni list u Srbijici i njeni vajni novinari očito ne znaju da se na engleskom jeziku skoro sve reči, osim predloga, pišu velikim početnim slovom u naslovu. Ovako kako sam ja gore napisala, a ne onako kako je napisano kad otvorite link pa ugledate naslov na zvaničnoj stranici Blica. Al’ imaju oni (valjda) pismenog (valjda) urednika za njihovo (valjda) ingliš izdanje. Definitely maybe. Uostalom, šta znamo mi što smo se školovali po belom svetu? Opšte je poznato da su srpske škole najbolje u galaksiji. (cue theme music from Star Wars…)

Elem, neki tamo Minister Vuuk Džeremik (ne se brigate, ubaciću pravilno napisano ime mu u tagove da može posle da me googleuje do mile volje i nazad) se žalio da ga neko zeza sa fake nalogom @vookjeremic, pa se mali (da, opet mislim na Džeremika lično) uvredio i nadurio pa prijavio ujka Ivici da pokupi tetka Maricu i da ode da razgovara sa roditeljima dotičnog koji je otvorio taj nalog i zezao malog Vuuka. Dete očito nije stasalo na beogradskom asfaltu, već međ’ finim evropskim svetom, kad ne ume da prihvati takvo zezanje i zove tatu da cenzuriše šta narod na društvenim mrežama piše o njemu. Videću ga kad dogura do gimnazije kako će da se snađe.

Iz ministarstva kažu da je bilo uvredljivih komentara i da su neki od tih negativno uticali na reputaciju mladog Džeremika i njegovih stranjskih kolega… wait for it… “mesecima”. E, pa, gospodo mlada, jake vam međunarodne reputacije kad nekoliko poruka od 140 karaktera ili manje mogu negativno i ozbiljno da utiču na njih mesecima. Mora da ste ih mnogo pažljivo gradili i dobro radili svoje poslove. Onako, za medalju. Ali sa Foursquare-a. (Pitam li se ko je mayor Wimbledona…)

Elem, aman i zaman – ako rešite mene i moje lajave, društveno-neodgovorne drugare i drugarice da pratite na Twitteru, imam samo ovo da vam poručim – tweat me. A drugare i drugarice mi molim da ovih dana i čim pre pokrenu blogersku akciju i napišu što više postova o ovome kako bi moja malenkost, a.k.a. povratnik budala i strani plaćenik, mogla sve to da prenese u Global Voices, za koji čujem da je ipak nešto čitaniji od Blica.

NaSisana Vesala i Organa, još gladna čamca i unapred zahvalna,

NikoiNišta sa Twitter nalogom

Već neko vreme se razmišljam kako prevesti termin Client Relations Management na neki od štokavskih dijalekata. A danas sam shvatila da je taj termin u nas prosto neprevodiv jerbo zbog toga što:

a) Client – Kod nas nema klijenata, nego ovaca. Bar tako to vidi 98% poslovođa, direktora, vlasnika, bizmismena, itd. Ko želi da bude klijent lepo ode pa angažuje stranjsku firmu, oni znaju šta to znači.

b) Relations – Reč “odnosi” na nekom drugom jeziku može da znači nekoliko stvari, a kod nas ima samo ono jedno značenje – “imao sam ti odnose sa kevom” i te fore. Nešto kao “organ vlasti”. Dakle, neupotrebljivo u ozbiljnom poslovanju.

c) Management – Dakle, “menadžment” je kod nas definitivno neprevodiv termin jer upravljanjem poslovanja na Balkanu… prestanite da se smejete, nisam još ni završila rečenicu. Hvala. Dakle, upravljanjem poslovanja na Balkanu, pa i bilo gde, mogu da se bave samo ljudi koji imaju 1) stručno znanje, 2) lične ambicije i 3) volje da zavrnu rukave i rintaju. Takvih na Balkanu nema. To jest, ima ih, ali svi odu sa Balkana. Dakle, nema.

Šta me je to nagnalo na ova duboka jezičko-socijološka razmišljanja danas? Jedan nekulturni mamlaz – ovaj, oprostite, direktor filijale Vojvođanske banke u ulici Vojislava Ilića br.  94B u Beogradu. Sledi skraćena vrezija današnjeg događaja. (E, al’ nisam nijednom opsovala, keve mi!)

Prvo, ova filijala je otvorena pre nekih godinu i po, recimo. Pored toga što mi je blizu stana, pa sam počela da svraćam svako malo da poplaćam račune i slično, još i nikad nema gužve i službenici su ljubazni. Mladi gospodin koji sedi za prvim stolom sa leve strane kako uđete se uvek ljubazno osmehne i pozdravi, gospođa za šalterom je u svakom trenutku voljna da nađe rešenje čak i kad nešto nije kako treba ili joj je u sred leta po vrućini pao sistem (really, onaj računarski sistem, ne onaj što se diže s 350 g. bureka i jogurtom), a ona druga gospođa koja ima posla sa nama preduzetnicima i poslovnim računima uredno i pod konac radi svoj posao i javiće vam se na telefon,  te odgovoriti na pitanja i po 10 puta dnevno ako treba. I svi to rade sa osmehom na licu.

E, tu smo stali. Dakle, prošle nedelje sam podnela i ispotpisivala sve papire za otvaranje raznih poslovnih računa kod njih. Podnela sve kod gore pomenute gospođe i, ne lezi vraže – naleteo onaj FT1P. Falio mi tamo neki novi OP, pa morala i to da dostavim da bismo sve završili. U petak nisam stigla na vreme, pa ostavim ja to lepo za početak radne nedelje, računam bićemo svi orni i završiti to brzo. Bemmumater, sve ostalo sam imala, obe smo popunile i što smo umele i što nismo i, naravno, dostavile slike sa venčanja roditelja (jednu sa kumovima, jednu bez, sve po protokolu).

Dođem ja u pomenutu filijalu, a na gospođinom mestu sedi jedan mladić. Gospođa na godišnjem do ponedeljka. (A sasvim slučajno znam i da ista ta gospođa slavi sv. Jovana jer kad je uzela 2 dana slobodno za slavu isto ništa nisam mogla da završim za poslovni račun u toj filijali dok se nije vratila…) Elem, ja opričam zbunjenom mladiću o čem’ se radi i kažem da sam sad donela taj overen obrazac pa da završimo mi to.

On me gleda k’o da sam mu tražila da se skine, pa kaže “Ne znam ja o čemu se radi, najbolje da pitam direktora.”

Ok. Ispravna odluka sa njegove strane, nema šta. Doduše… kad već startovah ovaj blogpost sa onim CRM terminom, najbolje bi bilo da ovde pomenem da se negacije, ni pod tačku razno, ne smeju koristiti u razgovoru sa klijentima. “Ne znam”, “ne radimo to” i “ne može” su fraze koje klijent u vašem metu poslovanja ne smeju da čuju od vas i vaših zaposlenih. Umesto “ne znam”, kažete “Evo, saznaćemo te ćemo Vas obavvestiti u tom-i-tom roku”. Umesto “ne radimo to” možete reći “Na žalost, poslujemo u takvom sistemu da nemamo tih mogućnosti” (skrivena negacija). Itd. Shvatili ste. Stav je u pitanju i ponašanje više nego sam rečnik.

I tako napokon stigosmo do bezimenog gospodina direktorčića filijale Vojvođanske banke u ul. Vojislava Ilića br. 94B u Beogradu.

Vraća se zbunjeni mladić iz kancelarije dotičnog direktora (i dalje odeven, btw), čija su vrata otvorena na dva metra od mene, pa kaže: “Direktor rek’o da možemo samo da primimo, a ne možemo danas da uradimo.”

A ja, plavuša, ga gledam kao i svaka prosečna plavuša kad bi joj tako nešto rekao. Od koga, bre, da primi i šta, bre, da uradimo? Izvučem se nekako iz zbuna, pa pitam: “Oprostite, šta to danas ne može?”

Na to će on, više sebi u bradu nego meni u lice: “Pa da završimo to. Ne možemo danas. Možete da ostavite taj dokument pa da završimo sutra ili kad se koleginica vrati u [sledeći, prim. aut.] ponedeljak.”

Podsećam da se radi o dodavanju kopije jednog dokumenta u već priloženu, kompletiranu i već potpisanu dokumentaciju za otvaranje jednog računa. No, direktorčić to nije ni pitao, sam’ odmahnuo rukom i pregleda neke silne papire. Kao što rekoh, blizu mi je filijala i nije problem ni da se vratim sutra. Nikakav. Osim što mi to vraćanje u razne institucije zbog čuvenog FT1P oduzima jedno 2 radna dana nedeljno već nekoliko meseci, al’ nek’ ide život. Sama sam birala da živim u Srbiji i zato sam mogla za vikend da zapalim kod Verkić u Sombor sa ostalim twitterašima na riblji paprikaš i bačko vino.

A onda me u ponedeljak dočeka ovaj zbunjeno-poguljeni bankarski službenik i njegov direktorčić. Pa se rešim da izvedem priču do kraja i pitam ga, paz’te sad: “Ako smem da pitam – zašto?”

On: “Err…”

Ja: “Ako možete samo da mi kažete zašto ne možemo to danas da završimo?” Sad me već gleda kao da sam mu rekla da pozove njegovu mu devojku da nam se pridruži pa da se i ona skine.

Vraća se on kod dotičnog nam direktora, a idem za njim i stanem pred vrata. Direktorčić dalje objašnjava zaposlenom zašto ne može (mada ja tu nijedan razlog nisam čula, no dobro, šta zna plavuša šta je bankarski protokol), a onda pogleda mene pa nastavi: “Ne možemo. Fizički ne možemo da postignemo!”

Da. Blago je povisio ton. Nije vikao, ni približno. Ali mu je ton bio izuzetno neprijatan i ne baš primeren za biblioteku ili, recimo… banku. E, sad. Tu se meni digne. Pritisak, naravno. A neki me znaju kakva umem da budem kad mi se digne. Pritisak, rekoh.

Nabacim osmeh na lice, spustim bradu, pa kažem: “Dobar dan” i dodatno se u sebi mislim “p***a ti materina nevaspitana.”

Direktorčić: “Žao mi je, ne može danas. Dođite sutra.” Uredno me odjeba i nastavio da pregleda papire silne. I dalje ostadoh bez njegovog Dobar dan. Neka.

Idemo dalje, runda 2. Ja: “A da li mogu nešto da vas pitam? Dve stvari ustvari.”

Direktorčić: “Recite” (Po tonu u toj rečenici bih rekla da je suština problema u dugom i velikom nagomilavanju seksualne frustracije. Razumem čoveka, potpuno.)

Ja (osmeh i dalje na licu): “A je l’ umete Vi to lepo da kažete?”

Direktorčić: “Šta? Nisam lepo rek’o?”

Ja: ” Niste. Rekli ste veoma neljubazno. Zar ne možete sa osmehom na licu, ka na primer, ja?”

Direktorčić: “Ja kao nemam osmeh na licu?” Lele… ako je ono osmeh, kako mu izgleda grč na licu kad ga neko stegne za muda pa zavrne? Možda i otkrijemo…

Ja (osmeh i nadalje stoji i pogledom ga pratim, k’o da me Da Vinci naslik’o, ‘beš mi mater): “Ne nemate. I veoma ste neprijatni. Tako se ne postupa sa strankama. Pri tom, zašto ne možemo danas da završimo otvaranje računa kad fali samo da dodamo -…”

Prekida me dotični u pola rečenice i ponovi: “Rekao sam Vam da fizički ne možemo da postignemo. Zatvaramo u četiri.”

Pogledam ja na sat, fali koji minut do pola četiri. Hm. Ok. Direktorčić nastavlja, al’ ga sad već slabo slušam: “… dođite sutra pa to završite…”

Ja: “Doćiću sutra. Ali da podignem novac i zatvorim sve račune u ovoj banci. Fala lepo.”

Ostatak zaposlenih me je ispratilo uz osmeh i “Prijatno, doviđenja” kao i uvek. Njima samo imam da poručim: svaka vama čast kad uspevate iz dana u dan da radite sa nevaspitanim mamlazom u direktorskoj fotelji.

E, to vam je srpski Client Relations Management stil. Izmenadžeris’o ga, jeb’o mu je kevu. Fizički ne postižemo, hvatajte štraftu, pa se javite sutra, možda stignemo da vam završimo jednu od najprostijih stvari koja je u osnovnom sastavu našeg poslovanja. I tako mi opet neko danas dade Veslo da Sisam. I naSisala se pošteno. Al’ taj čamac nikako da progutam.

Došla mi keva u Beograd pre neki dan i ostaće nekoliko nedelja. Ja se sa matorom baš i ne slažem najbolje. Da budem jasnija, žena mi skače po ganglijama od moje 10. godine. U stvari žena je generalno iritirajuća pojava, nego je ja malo slabije podnosim. Zašto? Zato što vrti iste teme do detaljne iznemoglosti i nazad već 30 godina. U poslednje vreme uglavnom sklepa verbalne hvalospeve o tome koje je lekove pila, koje je tek počela da pije, na koje će je lekove lekar prebaciti uskoro (btw, doco, ako možete malo da joj pojačate sedative ja bih Vam bila neizmerno zahvalna), pa šta je skuvala, šta nije uspela da nađe u prodavnici da bi skuvala ono što je osmislila da kuva i, naravno, pita nas šta bi mogla da kuva sutra, prekosutra i sledećeg meseca kad stigne prvi domaći paradajz. A u međuvremenu provlači lajtmotive o tome gde je kupila svoj omiljeni letnji šešir ’75. i kako ne mogu više da se nađu čizme od bebe aligatora kao nekad (not kidding). Možda bi i bilo zanimljivo da nisam slušala sve to ranije. No, ko o čemu – baba o uštipcima.

Ako ste opet u prvom pasusu ovog blogposta pomislili da nema veze sa Web-om, marketingom i slično – za’ebali ste se. Ima, itekako. Nego ja povukla malo na kevu, pa mi uvodi malo duži. Kako bih vam rekla što blaže… Ljudi, bre, udaviste više sa istim temama i na blogovima, i na Twitteru, i na Facebooku. (Bogu fala, MySpace na samrti pa ga ne obilazite više, a Diaspora-u još niste svi ukačili.) Smarate k’o moja keva. Btw, ako se osećate prozvanim ovim što sam napisala, verovatno sam baš na Vas mislila.

Ko se ne seća kako je započet ovaj blog, eve gi ga uvod pa nek’ si ga čita. Reklo bi se da je i moja malenkost, NikoiNišta, postala neki vajni eksperat u tim online marketinškim vodama od tada. E, pa *urac-stativa i expert, my ass. Znam više nego što sam znala onomad, a nekako poznajem i manji deo materije u pitanju nego što sam onda poznavala. Ne mož’ živ čovek da po’vata sve što izrasta na netu, u marketingu i PRu ovih dana! Još sam se jedno vreme blago učaurila sa klijentima koji itekako oduzimaju vremena, pa počela da gubim konce.  E, onda se lepo pri’vatim mog dragog mi Google-a, pa izmenim ključne reči i termine na Google Alerts, pa odem go Reader-a, pa očistim blogove koji vrte istu temu, pa nađem nove koje ću da pratim. I, gle’ čuda – ima šta novo da se pročita! Ipak nisu Brian Solis, Chris Brogan i Seth Godin jedini pismeni na planeti.

Dakle, dragi blogeri, marketari, odnosaši i Twitteraši – stiže proleće. Deder živnite malo, očistite paučinu s’ tih Reader-a i ostalih naloga pa se bacite malo na učenje i slušanje, pa tek ondaK na shareovanje. Za marketare i advertisere, predlažem da bacite pogled na to šta se desilo i dešava sa reklamama koje su spremane i puštene na Super Bowl-u, jer one često postavljaju standarde u advertisingu za narednu godinu i vrlo jasno, a posebno ove godine uz ogromnu upotrebu društvenih medija, pokazuju promene u ponašanju potrošača. Jes’ da nije naše tržište, ali ima šta da se nauči. Daleko bilo, možda vam se i pamet saplete o neku ideju.

Sledeće, dragim odnosašima, da ne kažem PRijateljima, toplo preporučujem da , unutar oblasti koju zovemo odnosi s javnošću, prate one industrije kojima se bave tako što će koristiti ključni termin “public relations trend + naziv odabrane industrije“. (Možete umesto “trends” da ukucate i “2011″, rezulatati su drugačiji, a isto toliko zanimljivi.) Recimo da ste PR persona neke nevladine organizacije – poželite mom prijatelju Google-u dobar dan, kažete mu da sam ga puno pozdravila i ukucate “public relations trends ngo”. Easy.

Aj’ sad lepo svi to da odete da vežbate, pa da tweetujete i blogujete o tome šta ste šareno i lepo tamo našli. Možda i prestanete da nas smarate po timeline-ovima i feed-ovima. (E, i ako neko zna gde mogu kevu da pošaljem na poduži odmor, što dalje od mene a da nije skupo, nek’ mi javi. Tnx.)

Pored silnih on-line glasina da je blogovanje (opet) na samrti, reših da vratim Sisala Vesla iz mrtvih da nam s onog sveta potvrdi ili opovrgne tu tvrdnju. Ko nije razumeo ovu prvu rečenicu i/ili prvi put čita ovaj pokojni blog, morao bi da svrne do arhive i pročita priču o Sisanju Vesala iz početka. Uzgred, hvala svima koji su nam 27. novembra poželeli srećnu godišnjicu Sisanja Vesala, ali sam smatrala da je ipak neukusno slaviti rođenje pokojnika, te rešila da ćemo ipak obeležavati godišnjicu smrti bloga umesto tog mučnog rođenja. Smrt mi je nekako došla slađa

Elem, di sam stala? E, da – blogovi umiru. Opet. Izgleda da su gori od moje keve po tom pitanju. I ona tako sve na samrti već deceniju, a nikako da odapne. Kao sa njom, ni sa blogovima nisam ja te sreće. Nope. Neće da može, kad vam jedan NikoiNišta kaže. A da se stvari menjaju, menjaju se.  Pa ajd’ onda da se pravimo da (opet) nemamo pametnijih tema za razgovor, pa da (opet) pređemo to kako blogovi (opet) ne umiru. ‘Vatajte teftere i plajvaze i beležite, pa da me preslišavate na kraju 2011. Idemo:

Prvo, da ne bi slučajno ispalo da sam ovde nešto originalno napisala ili, daleko bilo, imala samostalnu misao pa je prenela vama, evo nekoliko embedovanih mišljenja velikana svetske blogosfere o tome:

Da počnemo lepo gde je Google naložio, sa Copyblogger-om. Čovek lepo kaže “Actually, Blogging *Is* Dead”, a u stvari misli “No, not really”. Blog post je sažet od čitavih 10 rečenica, te preporučujem da pročitate. Ako sporije čitate, taman ćete imati šta da radite za vreme pauze za ručak, a možda i shvatite šta je pisac hteo da kaže.

Za vas koji čitate brže (ili imate znatno dužu pauzu za ručak), preporučujem čitanje blog posta Briana Solisa od pre neki dan: The State of the Blogosphere 2010. Ovaj članak je nešto duži, uz već standardni prikaz i statistike gospodina Solisa. Obratite pažnju na završnicu članka:

2011. i budućnost blogosfere

Blogovanje će nastaviti da evoluira i dobijati na važnosti kako vreme odmiče…

Blogovi će ostati kruna ekpertize i mišljenja. Mikroblogovi će omogućiti da oni koji imaju svoj glas lako dele svoju perspektivu bez emotivne i vremenske posvećenosti koje blogovanje zahteva. Mikromedia poslužiće kao most između događaja, obzervacija i društvenih objekata koji nas vezuju.

2011. je godina kuracije informacija (namerno sam odabrala ovako da prevedem reč curation i zadržim njen latinski oblik koji znači lečenje, a koristi se u mnogim naučnim oblastima i u našim štokavskim jezicima, prim. prev.) i rađanje kustosa (ovde sam reč curator ipak rešila da prevedem kao kustos jer ih Solis direktno upoređuje sa kustosima muzeja i sličnih kolekcija, prim. prev.)…

Kustosi igraju značajnu ulogu u evoluciji novih medija, doseg informacija i društvenih niche-krugova koji ujedinjuju kao rezultat toga. Kustosi podstiču interakciju, saradnju, kao i prosvećenost. Forrester procenjuje da 70% korisnika društvenih mreža čine jednostavno potrošači, oni koji traže i konzumiraju sadržaj koji je danas dostupan… ali nikad o tome ne govore u javnosti. Međutim, lakoća kuracije kombinovana sa širokim probijanjem mikrobloginga počinje da podstiče potrošače da podele informacije, time pretvarajući statičnog potrošača u produktivnog kustosa ili tvorca…

Dakle, da vas ne teram da Sisate Vesla dalje nego da pređemo na gutanje. Gutanje čamca, mislim. U 2010. smo debelo zagazili, a u 2011. će se realizovati sledeća parola na Internetu: Ko razume, shvatiće, pa će još i širiti dalje. Ovde bi već trebalo da prekinem da kuckam, ali ne bi’ ja bila ja kad bi’ skratila priču, pa ajd’ i da elaboriram.

Dobro došli u Web 3.0 (mogu da zloupotrebim taj termin jer ne postoji još u potpunosti utvrđena definicija za isti – sue me). Nema više “demokratije” na Web-u. Realno nikad je nije ni bilo, ali sada će početi i vidno da se razbija ta iluzija. Ne, ne može svako da zaradi na Web-u. Ne, nije lako zaraditi na Web-u. Ne, nije lako održavati sajt. Ne, ne može svako da bude blogger. No, oni koji za to nisu ni bili, koji su piskarali o svojoj svakodnevnici jednom u mesec dana, sada imaju Faacebook statuse, tweetove i razne Posterous-e za to. I mnogi od njih će biti značajni kustosi, pa i vredan izvor informacija i za blogere, marketare, analitičare i opštu publiku. Ali prosto neće zauzimati polu-aktivne domene i prostor u blogosferi. To će opet dozvoliti da oni koji imaju potencijal da budu vredni blogeri isplivaju na površinu. Eto prilike da se neki uozbilje.

U svemu tome će se opet izdvojiti korporativni blogovi, stručni blogovi, online magazini i grupni blogovi i lični blogovi koji  će od sada sve više služiti za lični (uglavnom profesionalni) branding, a sve manje da bi neko podelio fotke i događaje sa rodbinom i prijateljima. Dakle, sajtovi kao Blogger.com i WordPress.com će sigurno videti znatno manje aktivnosti, dok će sajtovi za mikroblogovanje nastaviti da rastu. Blogovanje nije na samrti. Ne, ne. Dapače, što bi rekla draga mi moja @akeglovichorvat – blogovanje se oženilo još 2009. i sad u srećnom braku sa sharing-om pravi mikroblogčiće koji veselo trčkaraju i kreiraju User Generated Content po kući. Ako ste propustili da im odete na Mladence u 2010., predlažem da im se javite ovih dana i odete do njih da im čestitate. Bio bi red – da vas ne zaborave.

Eto, opet ću ja nešto da zakeram. Počela opet da Sisam Vesla i ode sve u tri lepe – vode. No, ima nas toliko koji smo mnogo pametni offline, a kad dođemo na crtu ćutimo ko kurve, da ne mogu više. Od tolikih poštenih online, mi kurve nikako da dođemo na red. I tako jedan NikoiNišta započinje još jedan rant:

Naleteh večeras na vest o još nekom eksperimentalnom poduhvatu nekih tamo vajnih eksperata za neke tamo nove medije. Ma nije u tome bio problem. Štaviše videla ja da je to pokrenula neka malo veća organizacija koja se izgleda malo duže i ozbiljnije bavi takvim medijima u poslovne svrhe, pa k’o mlado majmunče krenem da otvaram bezbroj njihovih linkova da se informišem. Naravno, da bi posle mogla da se pravim pametna. *burp* Izvin’te vraćaju mi se ona Vesla od jutros. Gde sam stala? A, da. I tako ja Sisam Vesla – ovaj, ne – tako ja otvaram te linkove i primetim da ta organizacija ima pojedinačne sajtove za grane u preko 70 zemalja u kojima, izgleda, posluju. Lepo. I šta ću nego da kliknem i vidim šta rade na našem tržištu, je l’ te? Dabo’me.

Otvorim ja tako link i dočeka me fotka iste one nasmejane koreanke sa njihove prvobitne početne stranice. I isto ono meko trabunjanje za severno američko tržište. Samo na srpskom. Za “zapadni Balkan”. Sa sve prvom rečenicom koja glasi: “Od Valdorfa do Vol strita: Priča o uspehu kompanije…”. Keve mi, copy/pasteovala sa licinog mesta.

Ako ne vidite u čemu je problem, će vam objasnim časkom zašto bi trebalo da vam smeta – i kao potrošaču, i kao preduzetniku, i kao potencijalnom klijentu dotične kompanije, pa i svih ostalih koje rade isto što i ova cenjena kompanija. Sajt nije lokalizoval. A ni prevod nije lokalizovan. Rekoh LO-KA-LI-ZO-VAN. Ko zna šta to znači i kako se to radi, nek’ digne jedan prst. Da, onaj jedan. A ima vas znači? Drago mi da vidim.

Microsoft-ova notorna "lokalizacija". 5 za trud.

Lokalizacija je prilagođavanje sajta, kampanje, teksta, dokumenta i slično onom jeziku, kulturi i/ili tržištu za koje je namenjeno. Kada su gore navedeni primeri u pitanju to bi trebalo da ide obavezno uz samo prevođenje. Nedavno je bilo par sitnih kikseva i na našem tržištu zbog toga što ta prokleta, dosadna i nebitna (tako će vam reći većina “pametnih”) lokalizacija nije urađena. No, zamislite da se nemački Oktober Fest u Izraelu reklamira sa svojih 6 miliona posetioca, koliko imaju svake godine. Već vidim kakvu bi prođu imao u Tel Avivu sledeći slogan: “Oktober Fest: 6 million served every year. Join us!” Pa neki podaci, ma koliko bili pozitivni i istiniti, baš i nisu za svako tržište.

Na ovim sajtovima dotične nam kompanije sa ofisčićima u preko 70 zemalja, pevod je odlično tehnički urađen i dizajn veoma profesionalan, pa i prijatan za oko. Osim one koreanke, na primer, koja pokušava da mi se obrati na srpskom. Ovo govorim ne iz ugla nekoga ko se tek veoma kratko bavi tek delićem PRa, već kao prevodilac sa 13 godina iskustva i potrošač sa nešto više prakse – to je krajnje neozbiljno. Kao potencijalni klijent bi se osećala zanemareno, kao da mene i moje tržište takva kompanija ne shvata ozbiljno. Odmah mi se čini da bi tako ofrlje odradili i bilo koji posao za koji bi im možda platila da mi rade. Kao potrošač na ovom tržištu ne bih baš da slušam bilo šta što ta kompanija proizvede za sebe ili drugog, jer me ne fermaju dovoljno. Šta bre ova koreanka zna kako je meni ovde u Srbiji i šta ja hoću? Ma nek’ je i japanka ili filipinka svetle puti, šta to mene briga? Šta ti, sele, znaš o mom Balkanu? Bre?

Ta, sad već čuvena, kompanija tvrdi da se bavi “pružanjem poslovnih inovacija zasnovanim na informacionim tehnologijama”. A n’umete da prilagodite ni jedan .jpg tržištu na kojem bi radili, to jok? Pa da l’ da vam dadnem u šake da “optimizujete” IT rešenja za moje preduzeće, kao što tvrdite d’umete? Ozbiljno pitam. Nisam pametna, ja b’ da mi objasnite. Really.

E, sad. Ja sam otišla malo dalje, što većina potencijalnih klijenata u zemlji nam Srbijici ne bi, te videla da priča ove firme i ne zvuči loše. Zvuči kao da su napravili pomaka na ovom tržištu tamo gde mnogi pre njih nisu uspeli. Bar malo. Valja to. I vidim da su tu neke meni, iz priče, poznate face. I to je ok. I verujem da je većina vas do sada shvatila o kojoj se kompaniji radi. Ali je to sve zanemarljivo pored ovakvog gafa na svim prevedenim stranicama ove komapnije. Ljudići, a posebno vi koji sada radite prevode globalnog sajta vašeg lokalnog ofisa – ‘ajmo sad zajedno, ručice gore – LO-KA-LI-jebena-ZA-CIJA. Bravo. Dobra lokalizacija je kao dobar foreplay – ne mora dugo da traje, nije glavno jelo, ali toliko znači. Enough said. Osećam da ću i zbog ovoga imati intimne odnose za ježom. I’m out.

Ponekad prosto samu sebe iznenadim kolika sam guska.  Tako s vremena na vreme vidim neku akciju, neki post, taktiku, neku vest i shvatim da sam sve to mogla da iskoristim za promociju nekih svojih projekata. I nije da nisam znala za većinu toga, nego se najčešće trudim da pratim neka svoja pravila ponašanja online i u društvu, da stojim iza onoga što radim, pa makar usrala stvar. Guska! Ne radi se to tako. Možda jednog dana i shvatim da od pišanja uz vetar samo dobijam fleke koje se teško vade.

Danas mi je Ana Keglović Horvat poslala informaciju o promotivnoj akciji koja je nedavno osvanula online povodom Webit Expo & Conferences koji se održava u Bugarskoj od 27. do 29. oktobra ove godine.  Po utiscima sa prethodnih Webit događaja, čini se da je ovo veoma uspešna i korisna pojava za Internet poslovanje u centralnoj i istočnoj Evropi.  Uglavnom se vrti oko online marketinga, a kao dokaz da organizatori Webit-a znaju šta rade kad je ta oblast u pitanju je njihova marketinška akcija u kojoj prilično uspešno navlače sve vas da ih reklamirate i prodajete im karte. Za taj njihov potez i način na koji to sprovode šaljem u etar jedan veliki…

E, sad. Ne bi’ ja bila ja, moja malenkost NikoiNišta, da ne šiškiriškim uz vetar. Tako da, pošto sam se naSisala Vesala i oduševila njihovom marketinškom forom, ipak sam rešila da ne progutam čuveni čamac. O čemu je reč? Gospoda, a pretpostavljam i dame, iz organizatorskog štaba pomenutih eventa, su pokrenuli prijavljivanje na, naizgled uopštenu, listu online influencera za  centralnu i istočnu Evropu, pa sad sedim i gledam po Facebooku, Twitteru i ostalim mrežama kako iskaču linkovi ka njihovom sajtu, dok se regionalna Internet populacija prijavljuje da bude među kandidatima na tom prestižnom spisku. Alo, ljudići, igraju vam na ego, i to uspešno, a vi im uredno sprovodite strategiju za viralnu kampanju. Nisu oni krivi. Štaviše, skidam im kapu i na ideji, i na organizaciji i na tajmingu (6 nedelja pred događaj – bombona).  Tako su lepo upakovali reklamnu kampanju da se (skoro) i ne primećuje da je reklamna kampanja. Čak su lepo ljudi i postavili stranicu na kojoj objašnjavaju šta rade:

Nadamo se da će ovo postati pravi monitor regiona dok smo svesni da je uticajnost nešto mnogo više od samo jednog klika. Dakle, ne pružamo sofisticiranu metodologiju za merenje Uticaja. Ovaj eksperiment samo meri klikove koje uspevate da motivišete u oviru svog network-a.

U međuvremenu je potrebno da uradite malo više kako biste “izmerili” svoj uticaj.  Na sajtu poručuju da imate “dve vrste oružja da širite vaš uticaj”:

Da prevedem, jerbo vidim da taj ingliš ne ide najbolje baš svima:

1. Spamujte na najkorišćenijim društvenim mrežama sa obaveštenjem o našoj konferenciji, a možete i direktno da spamujete sve prijatelje putem e-maila!
2. Okačite našu reklamu bez da vam platimo na svim vama dostupnim Web prostorima.

Na drugoj stranici, baš tamo gde treba da se prijavite za merenje vašeg uticaja, objašnjavaju i “metodologiju” merenja, tj kako će oni meriti vaš lični online uticaj:

Po broju jedinstvenih posetioca koje ste motivisali da posete vaš profil na Webit sajtu najuticajnijih ljudi u centralnoj i istočnoj Evropi

Po broju ljudi koji se putem vašeg referentnog linka prijave za Webit konferenciju u oktobru

PPC + SEO kampanja u jednom. Samo što je free. I svi rade za njih. Čekaj. Pa ne može to da se zove Pay-Per-Click. Free-Per-Click možda? o_O Ne, ne. U mom selu se to zove APP (Ako-Prođe-Prošlo) kampanja.  I prolazi. Mene sada malo zanima ko je influencer u regionu. Ali bih dala levi guz da vidim rezultate ove kampanje i koliko im je ko karata prodao na kraju. Je l’ poznaje neko od vas uticajnih nekoga iz organizacije da mi doture tu studiju kad se sve završi? Ajd’ pa javite, a možda se i vidimo na sjajno promovisanoj Webit konferenciji.

Obzirom da smo ovaj blog sahranili još pre par meseci, kapiram da je adekvatan period žalosti prošao, pa mogu ovde da radim i pišem šta hoću. Iskreno, treba mi i dalje mesto za copy/paste blogpostove gde mogu da podelim sa vama nešto što me je dotaklo i da dodam tu svoje mišljenje i zapažanje. I nije da ovo nema veze sa Sisanjem Vesala. Naletela sam jutros na jedno TED izlaganje Sir Ken Robinsona. Nikad ranije čula za čoveka (mada se posle malo istraživanja ispostavilo da redovno čitam njegove članke na HuffPostu i Business Weeku). Ono što on ovde kaže će ostati sa mnom, možda ne do kraja života, ali bar do 20. godine mog deteta. Ako smo mi Sisali Vesla, ne moraju i naša deca.

Stalno slušam kako je moje dete “genije”. Ceo život sam slušala kako sam ja “napredno dete”. I tada sam znala da ja nisam “napredno dete” i sada znam da moje dete nije “genije”. U pitanju je samo način razmišljanja koji je meni preneo moj otac i koji ja sada pokušavam da prenosem mom detetu. Kada sam ovo odgledala (tri puta od jutros), postalo mi je savršeno jasno da to uopšte ne radim dovoljno dobro.

Moj otac, bivši atletičar rekorder i jedan od najtrofejnijih kondicionih fudbalskih trenera XX veka, je svoju decu učio: “Budite i mehaničari, ali budite najbolji mehaničar u gradu za Mercedese i Perschee”, “Ako možeš uvek da uradiš 10 sklekova, počni da brojiš od 11. skleka – to ti je prvi”, “Radi da pobediš sebe, a ne druge”,  “Ne gledaj onog iza sebe, nego onog ispred sebe”… Moje pitanje njemu sa 12. godina: “Tata, šta ako nema nikoga ispred mene?” Odgovor: “Gledaj zeca* i radi da ga prestigneš.” (*zec ili pejsmejker je sprava ili vozilo koje pomaže atletičarima i vozačima u prvom krugu trke da postignu određeni ritam i brzinu za početak trke.) No, to je sve sportska teorija, koju je on uspešno i kreativno uspeo da primeni u svom poslu i životu, a ja tek treba da naučim da primenim.

Dok pokušavam to da prenesem svom detetu, istovremeno pokušavam da mu dam određenu dozu “realnosti” da bih ga što bolje osposobila da realno proceni svoje mogućnosti, uskladi ih sa svojim talentima, znanjem i kreativnošću. Sve to, sada shvatam, više da bih sprečila da se on razočara nego da bih ga osposobila za uspeh. Grešim. Užasno grešim. Neka proba, naivno i idealistički, i neka se razočara. Možda i uspe u nečemu čega smo se mi – odrasli, realni i naučeni – odavno odrekli. I da ne uspe – njegovo je pravo da proba i njegovo pravo da se razočara. Jebeš moju i globalnu realnost – njegova realnost će biti ono što on od nje napravi.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=iG9CE55wbtY[/youtube]

Nekako dvosmisleno, jednu dobru stvar sam uspela da ga naučim – da “ne mogu” ne postoji. Taj glagol sa negacijom je čista izmišljotina ljudi koji su isuviše lenji da se zasita potrude, da pokušaju dovoljno puta. Majku mu, pa od 100 pokušaja jedan mora da upali. A i od neuspelih se da nešto naučiti.  Postoji samo “neću”, a za to mora da mi da valjani razlog koji ja onda moram da poštujem. Zajebala sam se pre godinu i po, pa počela da ga učim i Aristotelove tri onove retorike – logos, patos i etos. Mislite da su mali za to sa 8 godina? Da znate da se savršeno snašao i sa 10 godina već zna da kod mame patos pali samo ako ležiš na podu i obilno krvariš. Nedavno mi je objasnio (da, on meni objasnio, a ja njega rodila… >_<) kako sam ja “zanimljivija od drugih odraslih” jer kod mene pali samo kombinacija logosa i etosa u argumentu. Eto, dete od 10 godina je provalilo ono što niko nije uspeo od kada sam se u I gimnazije pridružila klubu za debate u školi. To sam ga učila da bi umeo bolje da komunicira kasnije sa ljudima u svojoj okolini – sa profesorima, šefom, zaposlenima… E, sad sam ja najebala, to mi je potpuno jasno!

No, grešila sam što sam ga učila kako se sve to “pravilno” koristi. Kakvo crno “pravilno”??? Naučila sam ga osnove, uskoro ću mu dati čika Aristotelove pisanije u šake, pa nek’ ih sam tumači i koristi. On se inače već sam hvata za takvo štivo i fenomenalne knjige Uroša Petrovića. Ovog (navodno) dečijeg autora otkrio je moj sin, ali i ja uživam u njegovim knjigama, a njegove zagonetke su savršena zajednička aktivnost za roditelje i decu.Razočarala sam se u dete u sebi kada sam shvatila da moj sin i njegovo društvo uspevaju da odgonetnu ove neverovatno komplikovane priče (gos’n Petrović je inače jedan od najmlađih članova mense ikad, majku mu šumadijsku…) u roku od pola sata, dok meni treba nekoliko dana (uz pomoć dece, btw). Zaglupela sam. Čitanjem, učenjem, društvenim pravilima sam za-glu-pe-la!

I pored svog učenja mog oca i pozitivnih uticaja te vrste u mom životu, počela sam da radim to isto mom detetu. Zašto? Jer je njegova učitaljica rekla početkom ove godine nešto u stilu: “Vidi se da Vuk dobija odlično obrazovanje kod kuće, ali je to već počelo da mu smeta u školskom radu.” I ja rekoh – aj’ da ne pravim “idota štrebera” od njega… da bi se bolje uklopio…. da bi postao onaj društveno prihvatljivi mediokritet na Balkanu. Sad kad sam poslušala Sir Ken Robinsona – neću više! Moje dete nije genije, daleko od. Već 10 godina ne mož’ da nauči da se cipele stavljaju na mesto kad se izuje i čarape u prljav veš! Ali – svako dete sobom nosi potencijal za nešto genijalno. Svi mi dobijemo skoro savršeno biće u šake kad se naša deca rode, učitelji nešto manje savršene kad ih prime u školu. Gledajte da ih što manje unakazite. Jeb’o to da ih učite gde zeka pije vodu. Sledeći puta ih zaista pitajte gde oni misle da zeka pije vodu. Možda i vi nešto naučite.